Relativno česta pojava, sve češća u novije vreme je škripanje zubima; lečenje zahteva interdisciplinarni pristup, ali i mi sami ipak možemo što-šta da pomognemo.

Zasad ima samo tri stvari koje kako-tako dokazano deluju, sa stomatološke tačke gledišta: tzv. MAD (mandibular advancement device), “štitnik za zube” (okluzalni splint), i – pomoć psihologa.

Prvo treba lepo da opravimo zube, desni dovedemo u stabilno stanje, rešimo ortodontske probleme, protetski saniramo sve što se može.
Ovo je deo koji je obavezan kako god okrenete.

Posle toga se radi na tome da svi zubi budu u tzv. harmoničnom kontaktu: da jedan ili grupa zuba ne budu preopterećeni u zagrižaju, da pacijent ima “normalan” kontakt na svim zubima koliko god da to njegova vrsta zagrižaja omogućava – okluzalno uravnoteženje.

Drugo, MAD – predstavlja u stvari jednu napravicu koja se koristi protiv hrkanja, ali je dokazano da deluje i kod velike grupe ljudi koji škripe zubima.

MAD praktično “drži” donju vilicu i jezik “tamo gde treba”, praveći više mesta za disanje, time prevenira hrkanje, ali često i škripanje zubima.

Ima ih mnogo vrsta, pretežno izgledaju ovako ili slično:

Druga mogućnost je da se napravi “štitnik za zube” (okluzalni splint). Ima ih više vrsta (.pdf), ali načelno je to jedna pločica čiji oblik je precizno prema vašim zubnim lukovima i zubima (radi se prema otisku), i izgleda recimo ovako:

Redovnim nošenjem se postiže sledeće:
– pacijent troši okluzalni splint, a ne svoje zube (normalno),
– redukuje se aktivnost mišića,
– prema nekim autorima, praktično i “leči” od škripanja zubima tokom vremena.

Ovo ide otprilike ovako, vrlo uprošćeno rečeno: mozak se “prevaspita” :).
Proba da škripne, pa ne može, proba opet – pa opet ne može, pa onda kasnije i – odustane. No, ovo je diskutabilan stav, i navodno redukuje bruksizam samo kod pojedinih pacijenata, i to za do oko 50%.

Treća mogućnost podrazumeva psihoterapiju, autosugestiju, hipnozu, progresivnu relaksaciju, meditativne tehnike, promenu navika i higijene spavanja i tome slične metode i tehnike.
U ovo se stomatolozi ne bi previše upuštali, ipak :).

Ima još mnogo mogućih rešenja, od kojih su neka vrlo živopisna: injekcije botulinusa, aparatići koji iz usta zvuk škripanja prenose u uho (divota), električni impuls u usnu, obraz ili vrat kada osoba počne da škripi zubima (mora da je još veća divota), buđenje onog ko škripi zubima: jedna koleginica je mužu na leđa od pižame ušila polovinu orahove ljuske – čim se prevrne na leđa, čovek se probudi; prestao je i da spava, a ne samo da škripi zubima…

Čak ima i preporuka da partner priča onome ko spava i škripi zubima – što naravno znači da neko drugi bude budan celu noć :).

Dejstvo farmakoterapije je mnogo proučavano, ali ima itekako svoje dileme.
Miorelaksansi (lekovi koji opuštaju mišiće) mogu imati pozitivan efekat, ali je on privremen, a postoji mogućnost stvaranja zavisnosti – da ne pominjemo druge nuspojave (Tetrazepam, recimo).

Antidepresivi mogu sami po sebi izazvati škripanje zubima, anksiolitici mogu “pogrešno” da deluju u kombinaciji sa već pomenutim drugim lekovima, i sve tome slično.

Drugim rečima, najbolje rešenje je kombinovati obazrivo navedena terapijska rešenja.

Ilustracija: toothiq.com