Komunikacija sa doktorom

Među prvim sentencijama koje su nam utuvili na osnovnim studijama je i ovo: što se bolje i brže razumemo, bolje ćemo sarađivati – odnosno: efektivna komunikacija je pola posla.

Znate i sami kako to ide: mi smo učeni da uvek prvo krenemo od razgovora sa pacijentom (anamneza), pa nadalje ide klinički pregled, pa pomoćne dijagnostičke metode, a sve to da bi došli do prave dijagnoze i na pravi način nastavili lečenje.

Sad, u tom razgovoru i mi i vi imamo zadosta problema, iz raznoraznih razloga, pa pomislih da nije loše napisati neku reč o tome šta doktoru treba reći, a šta možda i ne treba :).

Pokušaću da navedem najčešće probleme koje u praksi imam sa pacijentima:

– “prepričavanje”;
Ovo je vrlo česta pojava – da mi odgovara pratilac umesto pacijenta, da mi telefonom neko drugi govori o simptomima koje ima ćerka/muž/bilo ko ko ima stomatološki problem.

Naravno, ovde podrazumevam da sam pacijent nije dete, da nije osoba sa posebnim potrebama ili sa oboljenjem/stanjem koje onemogućava u normalnoj komunikaciji.

Jasno je da odgovori “preko posrednika” vode ka pogrešnoj dijagnozi, a osim toga i nama čine prilične probleme: Zakonom o zdravstvenoj zaštiti je jasno definisano kada i pod kojim okolnostima se podaci ma koje vrste uzimaju od pratilaca.

– prećutkivanje;
Retko se događa, ali postoji. Meni se bar nekoliko puta u preko 20 godina staža desilo da pacijent ili pratilac prećute epilepsiju (pa pacijentkinja dobije napad u stomatološkoj stolici!), alergijska oboljenja, dijabetes i slično.
Obično je to zbog toga što ljudi smatraju da njihovo osnovno oboljenje “nema veze sa zubima”.

Neminovno, ovakav nastup dovodi do vrlo teških, čak po život opasnih situacija, a u najmanju ruku do lošeg ishoda lečenja, te je vrlo uputno stomatologu iskreno reći od čega bolujete, kakve lekove uzimate i sve ostalo što vas pita, ma koliko vama lično delovalo irelevantno.

– odgovaranje na pitanja “okolo-naokolo”;
Ako pitam – da li vas zub boli više danju ili noću, a odgovor krene od neke posete sestričini od pre šest meseci, šta se tamo jelo i pilo i kako je nečiji muž rekao kako je i njega tako boleo zub….

Onda će nam trebati pola dana samo da ustanovimo koji zub vas boli, a kamoli šta drugo.

Meni se vrlo često događa da po nekoliko puta ponovim pitanje, i svaki put odgovor krene od ko zna odakle, sve dok direktno ne zamolim pacijenta da odgovara BAŠ na postavljena pitanja, ako ikako može – onda trenutno krenemo napred :).

– “samodijagnostikovanje”;
Isto jako rašireno. Ovo je situacija u kojoj pacijent kaže npr. da ima neuralgiju trigeminusa, a da ja daljim pažljivim ispitivanjem zaključim da (srećom) ima problema od nekog umnjaka.

Ovde se obično radi o tome da su pacijenti u nevolji čitali online šta se može naći o datim simptomima (i obično nađu najstrašnije što može biti, za nevolju).

Ovde treba biti jako oprezan.
Moguće je da je pacijent u pravu.

Dakle, po meni – treba saslušati pacijenta koji je sam sebi iznašao ovo ili ono, treba ga vrlo pažljivo ispitati, ali uvek treba imati na umu da ima ljudi koji sebe poznaju vrlo dobro, i mogu da “pogode” – ma koliko možda nama to izgledalo neprihvatljivo.

– odbijanje da se daju podaci potrebni za upis u karton, davanje lažnih podataka itd.
Ovo su retke, ali vrlo neprijatne situacije, kada mi dolazimo u situaciju u kojoj imamo zakonsko pravo da odbijemo da radimo.

Ako svestan, orijentisan pacijent odbija da da relevantne podatke, to se kosi sa našim zakonskim obavezama.
Interesantno je da u praksi ljudi koji odbijaju da kažu npr. zanimanje – nisu nikad od nekih “sumnjivih” profesija, kako bi čovek pomislio….
Pravi razlog ove pojave mi, iskreno, nikad nije bio jasan :).

Dakle, u nekom opštem smislu: dobro je imati na umu da smo pod zakletvom, i da podaci koje nama kažete “nigde neće izaći”.
I Zakletva i zakon nas obavezuju na čuvanje tajne.

Ako može mali savet, iz iskustva: ako vam je teško i/ili neprijatno da izgovorite nešto što smatrate da je značajno i da lekar treba da zna – možete i imate pravo da zamolite da budete sa doktorom u četiri oka.

Meni se događalo da sama zamolim osoblje da izađe ako osetim da je pacijentu nelagodno, a uvek postoji šansa da mu/joj – napišete na papir ili jednostavno donesete dokumentaciju o svom dosadašnjem lečenju osnovnog oboljenja.

Ovo jesu tehnike koje mnogo doprinose poboljšanju komunikacije, ali samo i jedino pod osnovnim uslovom: da imate utisak da je lekar prijateljski nastrojen, da je zainteresovan za vaše oboljenje ili stanje, da imate poverenje ili bar – da mislite da bi ga mogli imati u tu nepoznatu osobu u beloj uniformi…

Pogledajte i ovo: