— Uncategorized —

Šta napisati u ovo današnje vreme, a ne žaliti se…

Mi koji ne radimo zaista ne znam kako da održavamo zube (pri tome ne mislim na higijenu, naravno :)). Za nju se uvek mora imati.
Imam tri zuba za vađenje i – naravno, kako to uvek biva – to su jedinica, dvojka, oni napred, gornji.

Na žalost koliko sam davno bila kod stomatologa već sam pozaboravljala pa me je i stid pisati da nešto ne lupim. Ali znam ja da Vi to razumete.
No evo jedna dogodovština ako je mogu tako nazvati, mada…. Pa procenite sami.

Godinama sam išla kod jednog stomatologa, u preduzeću smo imali finu stomatološku ordinaciju. Lekar super, mlad, zgodan, pa mi žene malo-malo pa kod njega.

Trebalo ne trebalo, stisnemo zube i čas posla u stolicu. Dobro to nama na kraju i došlo jer smo zaista svi imali zdrave zube.

No desilo se da mi se na jedinici napravila cista. Dođoh ja kod njega naravno, on skalper, malo zaseče, pritisne da izadje onaj gnoj i super. Mene prodje bol i sve OK.

Desilo se to par puta. Uvek isto lečenje. Moram ipak napomenuti da mi je ovaj isti stomatolog stavio i sve one silne plombe koje i danas stoje. Znači po meni – dobar.

secrets of good health

Da se vratimo na cistu. Prođe to par godina, zatvori se preduzeće i ja promenih stomatologa. Srećom poznavala sam čoveka.
Sedim tako ja na stolici, on pored mene, popijemo po čašu viskija i posle na posao (zube :) ).

Pojavi se meni cista ponovo, i ja ti njemu ni pet ni šest:
– Znaš, ja došla da mi malo ovo zasečeš.
Gleda on u mene zblanuto, šta da… nije mu jasno šta uopšte hoću.
– ‘Ajd ti lepo ćuti i zini da ja vidim šta ti hoćeš.

Naravno nema potrebe da i pričam šta je dalje bilo.
Snimi on to meni odmah, pošalje me kod hirurga i završi Vera sat i 45 minuta otvorenih usta prekrivena onim zelenim čudom.

Strašno.
Izdržala nekako ja to bez suza, a u sebi ne da sam mu….. nego sve od reda.

Ali,  izašla ja i napolje.
Kao za inat u čekaonici ogledalo. Kad sam se pogledala – a ja ti u plač. Ne da sam bila izubijana, izbečena, izdeformisana nego strašno.

Užas jedan. Dva dana sam jela banane samo, a majko moja kako sam izgledala. Ne mogu to ni opisati.

I evo posle dosta godina baš ti zubi gde je operacija i radjena su pukli. Ostali korenovi i nešto malo viri. U društvu se ne smejem ili obavezno stavljam ruku…. Užas.

A kako da idem. Kako kad ne radim ja, suprug povremeno a podstanari, a….

Na žalost mnogo ima ovakvih ljudi poput mene.
Dođe mi nekad da zaplačem kako sam ranije vodila računa, išla na poliranje, kako i najmanji kvar, rupicu odmah… a sada…. Eto ižalih se.

Znam da mi pomoći ne možete, ali nekako lakše mi je. I hvala Vam što postojite, hvala što ste omogućili ljudima da Vam se bar na ovaj način obrate.

 

……….
verkicAutor: Verkić

(Najlepše hvala našoj gošći na tekstu; ovaj tekst je postavljen kao komentar 29.03.2010., a sa njenom dozvolom prenet na posebnu temu.)

 

Ilustracija: psychcentral.com
 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.