stomatologija

Škripanje zubima – kako pomoći…

Relativno česta pojava, sve češća u novije vreme je škripanje zubima; lečenje zahteva interdisciplinarni pristup, ali i mi sami ipak možemo što-šta da pomognemo.

Zasad ima samo tri stvari koje kako-tako dokazano deluju, sa stomatološke tačke gledišta: tzv. MAD (mandibular advancement device), “štitnik za zube” (okluzalni splint), i – pomoć psihologa.

Prvo treba lepo da opravimo zube, desni dovedemo u stabilno stanje, rešimo ortodontske probleme, protetski saniramo sve što se može.
Ovo je deo koji je obavezan kako god okrenete.

Posle toga se radi na tome da svi zubi budu u tzv. harmoničnom kontaktu: da jedan ili grupa zuba ne budu preopterećeni u zagrižaju, da pacijent ima “normalan” kontakt na svim zubima koliko god da to njegova vrsta zagrižaja omogućava – okluzalno uravnoteženje.

Drugo, MAD – predstavlja u stvari jednu napravicu koja se koristi protiv hrkanja, ali je dokazano da deluje i kod velike grupe ljudi koji škripe zubima.

MAD praktično “drži” donju vilicu i jezik “tamo gde treba”, praveći više mesta za disanje, time prevenira hrkanje, ali često i škripanje zubima.

Ima ih mnogo vrsta, pretežno izgledaju ovako ili slično:

MAD
Druga mogućnost je da se napravi “štitnik za zube” (okluzalni splint). Ima ih više vrsta (.pdf), ali načelno je to jedna pločica čiji oblik je precizno prema vašim zubnim lukovima i zubima (radi se prema otisku), i izgleda recimo ovako:

štitnik - škripanje zubima

Redovnim nošenjem se postiže sledeće:
– pacijent troši okluzalni splint, a ne svoje zube (normalno),
– redukuje se aktivnost mišića,
– prema nekim autorima, praktično i “leči” od škripanja zubima tokom vremena.

Ovo ide otprilike ovako, vrlo uprošćeno rečeno: mozak se “prevaspita” :).
Proba da škripne, pa ne može, proba opet – pa opet ne može, pa onda kasnije i – odustane. No, ovo je diskutabilan stav, i navodno redukuje bruksizam samo kod pojedinih pacijenata, i to za do oko 50%.

Treća mogućnost podrazumeva psihoterapiju, autosugestiju, hipnozu, progresivnu relaksaciju, meditativne tehnike, promenu navika i higijene spavanja i tome slične metode i tehnike.
U ovo se stomatolozi ne bi previše upuštali, ipak :).

Ima još mnogo mogućih rešenja, od kojih su neka vrlo živopisna: injekcije botulinusa, aparatići koji iz usta zvuk škripanja prenose u uho (divota), električni impuls u usnu, obraz ili vrat kada osoba počne da škripi zubima (mora da je još veća divota), buđenje onog ko škripi zubima: jedna koleginica je mužu na leđa od pižame ušila polovinu orahove ljuske – čim se prevrne na leđa, čovek se probudi; prestao je i da spava, a ne samo da škripi zubima…

Čak ima i preporuka da partner priča onome ko spava i škripi zubima – što naravno znači da neko drugi bude budan celu noć :).

Dejstvo farmakoterapije je mnogo proučavano, ali ima itekako svoje dileme.
Miorelaksansi (lekovi koji opuštaju mišiće) mogu imati pozitivan efekat, ali je on privremen, a postoji mogućnost stvaranja zavisnosti – da ne pominjemo druge nuspojave (Tetrazepam, recimo).

Antidepresivi mogu sami po sebi izazvati škripanje zubima, anksiolitici mogu “pogrešno” da deluju u kombinaciji sa već pomenutim drugim lekovima, i sve tome slično.

Drugim rečima, najbolje rešenje je kombinovati obazrivo navedena terapijska rešenja.

 

Ilustracija: toothiq.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.